Ljudska prava su vrednost, sa njima se rađamo, neotuđiva su i pripadaju nam zbog toga što imamo potrebu da živimo dostojanstveno i sigurno. Dužnost je država i međunarodnih institucija da urede društveni, pravni, politički, ekonomski prostor tako da bez prepreka možemo da planiramo život i stremimo ka sreći. Međutim, građanska dužnost svakog je da čuva vrednosti kojima stremi. Kada je reč o ljudskim pravima obično se setimo zašto je važna njihova zaštita tek kada nam je ugroženo neko pravo ili kada na putu ka ostvarivanju ličnih ciljeva naiđemo na prepreke koje ne možemo da prevaziđemo. Ljudska prava se čuvaju svakodnevno, ona nisu paragrafi u konvencijama, ustavima i propisima već deo nas i našeg neposrednog okruženja. Ona su deo života i kada ih nema, nisu nam priznata ili su ugrožena osećamo se kao da nam nedostaje vazduh. Zbog toga bi u obrazovnom, kulturnom, medijskom prostoru, u javnoj upravi, među civilnim društvom trebalo razvijati kulturu ljudskih prava usklađenu sa ljudskim potrebama, a takvu politiku mora i dužna je da vodi država na koju smo preneli deo našeg suvereniteta upravo zbog toga da bi obezbedila uslove za dostojanstven život.
