Pre sedamnaest godina, 18. oktobra 1997. godine, u centru Beograda, nedaleko od svog doma, ubijen je četrnaestogodišnjak Dušan Jovanović. Motiv za ubistvo, koje su počinili njegovi vršnjaci, bilo je dečakovo romsko poreklo. Skoro dve decenije od tada u Novom Sadu, Subotici i drugim vojvođanskim mestima pojedinci ispoljavaju otvorenu mržnju prema sugrađanima albanske nacionalnosti i muslimanske veroispovesti. I u međuvremenu, rasistički i šovinistički napadi su se često dešavali, a počinioci su retko osuđivani na način koji je bio i preventivan. Šta više, opredeljenje državnih organa da vojuju partijske interese na račun građana i države i da uljuljkani u samohvale bez pokrića ne donose „državničke“ odluke, uslovili su to da do očekivanih društvenih promena nije došlo. Zbog toga što se promene shvataju kao balast nametnut u tumaranju ka Evropskoj uniji, a ne kao neminovna potreba da se društvo uredi tako da teži ka stabilnosti i sreći, sve je manje šansi da se one suštinski ostvare. Ta građanska nemoć u koju su se slila različita osećanja izaziva stid kod čestitih ljudi.