I u Novom Sadu razgovaraće se na temu „Zašto nam je potrebno ministarstvo za ljudska i manjinska prava“. Nesumnjivo je da napredak u vezi sa ustavno-pravnim uređenjem, ostvarivanjem i zaštitom ljudskih prava nije otklonio mnoštvo problema koji sprečavaju društveno uključivanje, eliminisanje diskriminacije, zaštitu socijalnih i ekonomskih prava, niti je postignuta društvena sigurnost u kojoj je kultura ljudskih prava jedan od obrazaca ponašanja u javnom životu. Ljudska prava su u demokratskom društvu utkana u sve socijalne odnose i o tome treba da brinu svi: građani i građanke, NVO, lokalne samouprave, akademska zajednica, ali pre svega državna uprava. U njoj neko mora sa punom odgovornošću da se stara o ostvarivanju, zaštiti, praćenju, koordinaciji, izveštavanju, upravljanju ljudskim i manjinskim pravima.

Dosadašnji model disperzije odgovornosti ili njenog potpunog odsustva za upravljanje ljudskim i manjinskim pravima doprineo je da su vršnjačko nasilje i nasilje u porodici, naročito prema ženama, sve izraženiji; da ne postoji odgovarajuća i sa standardima ljudskih prava ustanovljena podrška u lokalnim samoupravama za osobe sa invaliditetom, starije i Rome; da je položaj LGBT lica „otvoren“ i da se rešavanje životnih problema sa kojima se svakodnevno suočavaju odvija sporo i u nepovoljnim uslovima; da je etnička distanca još uvek izuzetno visoka; da većina zaposlenih u organima javnih vlasti nema osnovnih znanja o ljudskim i manjinskim pravima. Rešavanje ovih i drugih problema zahteva planiranje, sredstva, koordinaciju državnih organa, blagovremeno uočavanje problema, predlaganje propisa i rešenja koja unapređuju kulturu ljudskih prava i obezbeđuju njihovo puno ostvarivanje.