Izbori na kojima pripadnici nacionalnih manjina biraju nacionalne savete koji će naredne četiri godine zastupati njihove interese u vezi sa zaštitom etničkog, jezičkog i kulturnog identiteta trebalo bi, pored ostalog, da pokažu i to da li je država sposobna i spremna da upravlja multikulturalnim promenama. Poveravajući sprovođenje izbora Republičkoj izbornoj komisiji, Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i jedinicama lokalne samouprave država jeste učinila napredak u odnosu na konfuziju koju je pre četiri godine na prvim „demokratskim“ izborima za članove nacionalnih saveta, uz svesrdnu pomoć „manjinskih lidera“, stvorilo tadašnje Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Međutim, suštinskog napretka nema jer zbog toga što nadležni organi nisu predvideli sredstva potrebna za osnovnu kampanju lista kandidata i što nisu propisali učešće njihovih predstavnika u radu biračkih odbora, nije obezbeđen jednak položaj svih lista u izbornom procesu. Zbog ovih propusta ostaće upamćeno to da su liste kandidata na Izborima 2014. godine bile ravnopravne jer nisu finansirane iz javnih izvora, ali i to da nisu imale jednake uslove jer su preimućstvo imali kandidati sa lista koje su otvoreno ili iz senke podržavale političke stranke.
Suština zaštite etničkih i kulturnih identiteta manjina je u tome da im država različitim merama obezbedi uslove za takvu zaštitu i omogući društvenu integraciju. Ostvarivanje tih ciljeva, pored ostalog, zavisi i od toga ko se u nacionalnim savetima stara o kulturnoj autonomiji manjina. Ukoliko se na izborima obezbede jednake šanse svim kandidatima, može se računati na to da će pripadnici nacionalnih manjina u nacionalne savete birati sunarodnike koji će njihove interese u vezi sa zaštitom kulturnih prava zastupati na najbolji mogući način. Ako takvi uslovi izostanu, već se izbor sužava na kandidate koje podržava neki spoljni autoritet, manje su šanse za izbor nacionalnih saveta koji će imati kapacitete za puno ostvarivanje priznatih prava.
Problemi koji se pojavljuju prilikom ovih, ali i prethodnih izbora nacionalnih saveta ukazuju na to da država nema jasnu strategiju na osnovu koje sprovodi politiku multikulturalnosti, da u rešavanju pitanja koja su od interesa za stabilnost međuetničkih odnosa ključnu ulogu imaju političke stranke, da mere koje su preduzete u proteklih godina ne odgovaraju prirodi multietničnosti u zemlji, te da su posledica takvog stanja visoka etnička distanca, jačanje etno-kulturne segregacije, nepravičan model političkog predstavljanja manjina i neravnopravan položaj pripadnika nacionalnih manjina u različitim delovima zemlje.
Pred nacionalne savete koji budu izabrani postaviće se rešavanje složenih problema: izmene zakona kojima bi, nakon dvanaest godina lutanja, trebalo rešiti pitanja koja ometaju puno ostvarivanje kulturne autonomije – centralizovano ustrojstvo nacionalnih saveta i prekomeran uticaj političkih stranaka na njihov rad. Ukoliko u nacionalne savete i nakon 26. oktobra budu izabrani politički, a ne kulturni kandidati, suštinske promene će biti znatno teže ostvariti. Na kraju, ali ne na poslednjem mestu treba naglasiti to da pomenute probleme nije moguće rešiti jer nisu otklonjene posledice koje su nastale neodgovornim donošenjem odluka nakon usvajanja Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u SR Jugoslaviji 2002. godine. Tada su na osnovu Pravilnika koji je doneo nadležni ministar izabrani nacionalni saveti na elektorskim skupštinama koje su činili pripadnici nacionalnih manjina izabrani u tadašnje predstavničke organe vlasti. Od tada pomešane političke funkcije i kulturna autonomija uslovljavaju probleme koji se izborima ne mogu rešiti. Dekonstrukcija tada uspostavljene nemušte i jalove politike multikulturalnosti je preduslov usvajanja politike primerene prirodi multietničnosti u Srbiji.