U zemlji u kojoj je svaki treći radno sposoban građanin nezaposlen, a svakom trećem zaposlenom preti otkaz, u kojoj se zatire svaka funkcija socijalne države, u kojoj su različite vrste nasilja svakodnevica, a pripadnici marginalnih grupa izloženi poruzi i diskriminaciji, o ljudskim pravima se uvek govori sa povodom – kada se građani i građanke suoče sa povredama ljudskih prava i prilikom obeležavanja značajnih dana iz „ljudskopravaške“ istorije. Pokušajmo da se setimo događaja iz prethodne godine koji bi nas ozarili u vezi sa ostvarivanjem ljudskih prava: parada ponosa održana tako što je država kontrolisala bes homofobičara; nekoliko, među desetinama hiljada, romskih porodica koje su 10. decembar dočekali u životnim uslovima kao i neromski susedi; uspesi sportista i sportistkinja sa invaliditetom. Malo, premalo da bi se otklonila gorčina kod građana koji bolju sutrašnjicu gledaju na maketama, a ostvarivanju prava se nadaju čim država reši sve istorijske, nacionalne, ideološke „krive drine“ i prestane da se bavi sobom.